Iako je mozak centralni organ za obradu bola, on sam ne može da oseti bol. Ova činjenica često deluje nelogično, ali ima važno medicinsko objašnjenje i ključnu ulogu u savremenoj hirurgiji.
Mozak nema receptore za bol, takozvane nociceptore. To znači da nervno tkivo mozga ne registruje povrede, pritisak ili rezove na način na koji to rade koža, mišići ili unutrašnji organi. Upravo zbog toga je moguće izvoditi operacije mozga dok je pacijent budan, bez osećaja bola u samom mozgu.
Bol tokom neurohirurških zahvata zapravo potiče od okolnih struktura. Koža glave, mišići, kosti lobanje i moždane opne bogati su receptorima za bol. Kada se oni adekvatno anesteziraju, mozak može biti operisan bez klasične opšte anestezije.
Ova osobina mozga omogućila je razvoj tzv. „budne neurohirurgije“. Tokom ovih zahvata pacijent razgovara sa lekarima, odgovara na pitanja ili izvršava jednostavne zadatke. Na taj način hirurzi mogu precizno da izbegnu delove mozga zadužene za govor, pokret ili pamćenje.
Zanimljivo je i to da mozak ne može da prepozna sopstveno tkivo kao izvor bola, ali savršeno tumači bol iz drugih delova tela. Drugim rečima, organ koji nas upozorava na povredu ne može da upozori na sopstvenu.
Ova medicinska „nelogičnost“ pokazuje koliko je ljudsko telo prilagođeno preživljavanju i koliko su neka njegova rešenja suprotna intuitivnom razmišljanju. Upravo zbog takvih paradoksa medicina ostaje jedno od najfascinantnijih naučnih polja.
Leave a Comment